Rvanje sa životom

Sociološki prikaz filma Rvač (The Wrestler, 2008) Darena Aronofskog

Andžej Vajda je otprilike napisao kako film obično završava scenom koja se gledaocu urezuje u pamćenje. Skok Rendija Rema (Randy Ram) sa konopaca koji okviruju borilište, na kraju Rvača (The Wrestler,2008), upravo je takav filmski svršetak. Gledalac ostaje u nedoumici da li će vremešni kečer oslabljenog srca, kojem su lekari zabranili nastavak rvačke karijere, preživeti meč ili će skončati u ringu i na iračkoj zastavi kojom je simbolično „naoružan“ njegov kolega-suparnik. Daren Aronofski nas od samog početka poludokumentarističkim manipulisanjem kamere uvlači u svet istrošene rvačke zvezde iz ’80-ih, postepeno otkrivajući dešavanja iza kulisa jednog tipično američkog sporta. Rendi je usamljenik koji teško podnosi suočavanje sa svršetkom karijere profesionalnog rvača. Dok vikendom uživa u sperktakularnim borbama, ostalim danima dopunjuje budžet raznoraznim manuelnim poslovima. Živi u tesnoj kontejner-kućici, obožava klince iz komšiluka sa kojima igra nintendo i zaljubljen je u lokalnu striptizetu Kesidi. Rvač je drama o otuđenosti savremenih ljudi, izneverenim očekivanjima i taktikama preživljavanja u dehumanizovanom svetu organizovane neodgovornosti, inače omiljenim temama Darena Aronofskog. Aronofski, koji je svojevremeno izučavao antropologiju na Harvardu, pažljivo uspostavlja paralelu između rvanja i striptiza kao paradigmatičnih profesija unutar savremenog američkog društva. Antropologija je ovde bitna, kao uostalom i sociologija, budući da je u pitanju teren masovne/popularne zabave, po kojem se ljudi kreću kao na Fordovoj pokretnoj traci. Aronofski ukazuje na činjenicu da je ženski striptiz zapravo obrnuto proporcionalna varijanta muškog rvanja. Unutar sveta kojim dominira globalni kapitalista, (bezlični sistem finansijskih transakcija ili Automaton, kako ga naziva poznati socilog Emanuel Kastels), rvanje i striptiz izranjaju kao neprirodno životne delatnosti u kojima keš još uvek odoleva dominaciji elektronskog novca. Ali to je samo filmski Mek Gafin, kako bi rekao Hičkok, koji nije od preteranog značaja za reditelja iako je zapravo skriveni pokretač radnje. Aronofski zapravo slika dve profesionalne enklave koje su od stvarnog sveta odeljene nevidljivim zidom mikro pravila, unutar kojih se rvač Rendi i striptizeta Kesidi vrlo dobro snalaze. Ipak, ti paralelni svetovi bazirani na logici hleba i igara nerado dopuštaju koketiranje sa stvarnošću. Tako Kesidi ne uspeva da prekorači granicu koja razdvaja profesionalca od mušterije iako je očigledno da se između Rendija i nje zapatio mnogo emotivniji odnos nego što je žovijalno igruckanje u krilu. Kesidi teško uspeva da funkcioniše kao Pem, što je njeno pravo ime, čak i kad je Rendi s teškom mukom odvuče na piće. Istovremeno, Rendi ne uspeva da uspostavi vezu sa ćerkom koja se davno prekinula usled njegove profesionalne posvećenosti rvanju. Aronofski zapravo želi da prikaže kako se popularni rvač-profesionalac izvan ringa preobražava u nepopularnog oca-amatera, što posebno dolazi do izražaja u trenutku kada Rendi ispušta poslednju šansu da povrati ćerkinu naklonost. Čini se, međutim, da reditelj veoma mudro skicira tanku liniju između profesionalizma i amaterizma, pokazujući da za razliku od većine običnih smrtnika, Rendi nije beznadežno kontaminiran profesionalizmom. I dok se profesionalni etos kao sastavni deo američko-kalvinističke paradigme odavno proširio na ostatak planete putem predominirajućeg neoliberalizma, u srcu te iste Amerike jedan Rendi Robin Remzinski (amater) odbija da bude Rendi Rem Robinson (profesionalac) samo radi sticanja profita. Za Rendija su daleko važniji rvanje kao vrsta igre i familijarna posvećenost publici, negoli prizemna motivisanost zelenim novčanicama. Poznati teoretičar igre, Rože Kajoa piše da onaj ko od igre pravi zanat na kraju uopšte ne igra. Rendi upravo čini suprotno – od zanata stvara igru. Za tipa poput njega, rvanje označava projekat osvajanja lične slobode kroz neprestanu interakciju s publikom. Publika jedina razume Rendija. Ona je njegova prava porodica.

Malo je reći da je Miki Rurk pravi izbor za ulogu Rendija Rema Robinsona (Randy The Ram Robinson) profesionalnog rvača/kečera. Odličan bokser i još bolji glumac koji je prezirao kompromise sa producentima, u presudnoj meri pojačava dokumentaristički efekat kojem teži Aronofski. Odbijajući brojne uloge koje su proslavile druge glumce (Kišni čovek, Nesalomivi, Kad jaganjci utihnu, Policajac sa Beverli Hilsa, Gorštak, Vod), Miki je, poput Rendija rvača, pokazao potpunu nehajnost prema bukvalistički shvaćenom profesionalizmu. U tom svetlu treba razumeti izjavu Alana Parkera, režisera maestralnog Ejndželovog srca, da je rad sa Rurkom prava noćna mora. Nekonvencionalni pristup glumi Rurkijev je zaštitni znak. U Rvaču on dodatno biva podcrtan i gerila režijom koju Aronofski obilato koristi a koju prvenstveno karakteriše kadriranje iz ruke. Upravo, zahvaljujući spoju osobene glume i režije pojedine sekvence u filmu više nalikuju dokumentarističkom negoli igranom izrazu. Kamera koja prati Rendija u najobičnijim situacijama: u kući, svlačionici, prodavnici, odeljenju za meso, kineskom frizerskom salonu a posebno u komunikaciji sa drugim ljudima predstavlja veoma uspešan primer igrano-dokumentarne forme. I mada bi čuveni Dziga Vertov danas verovatno slavio dokumentaristički pristup u Rvaču, Aronofski ipak nije nominovan za Oskara. Šteta! Za utehu Miki Rurk je osvojio prestižni Zlatni globus – tradicionalno dobar znak pred narednu raspodelu najveće filmske nagrade. Miki Rurk se u karijeri često rvao sa životom i kao glumac i kao bokser. Nakon velike povratničke uloge žestokog momka Marva u Gradu greha (Sin City, 2005), Rurk je izjavio da ga je boljim i interesantnijim glumcem učinilo upravo sve ono kroz šta je prošao u životu. Rvač je najbolji dokaz da je bio u pravu.